Za protekle 3 decenije, na košarkaškim terenima Zlatibora, svoj trag ostavilo je preko 30.000 dece i trenera, pa nije čudo što su počeli da nas porede sa vinom: kažu, što ste stariji, sve ste bolji!

Istina, na Zlatiboru možda nema dobrog vina, ali zato ima mnogo istine u tom poređenju.

Razumljivo, jer, od nastanka do danas, a sve je počelo 1976. našu istoriju pisali su Bratislav Đorđević, Božidar Maljković, Borivoje Cenić, Svetislav Pešić, Željko Obradović i mnogi drugi.

Na kraju, svoj trenerski opus tu je završio profesor Aleksandar Nikolić, čije ime danas nosimo.

Neizbrisiv trag ostavili su i Saša Đorđević, Predrag Danilović, Dejan Bodiroga, Saša Obradović, Željko Rebrača, Nikola Lončar, Miroslav Radošević, Igor Rakočević, a koliko sutra svima njima dodachemo jos neko ime. Jer naš kamp je radionica koja ne staje.

Kada su pre više od tri decenije sportski radnici iz Beograda, Užica i Čačka došli na ideju o otvaranju košarkaškog kampa na Zlatiboru, malo ko je verovao da ćemo potrajati ovoliko.

Sada, posle tri decenije opstajanja i u najtežim uslovima, ceo svet je zahvalan tadašnjim vizionarima. Ljudima koji su došli na originalnu ideju, a koju su mnogo kasnije i drugi pretvorili u stvarnost.

Zlatiborski kamp 'porodio' je mnoge druge pa smo možda i zato postali najkošarkaškija zemlja sveta. Radikalno menjajući tradicionalnu praksu selekcije, na zlatiborskom kampu pružena je mogućnost svima da se bave sportom. Niko nije eliminisan i zbog toga smo izrasli u košarkaški pokret.

Košarkaški kamp na Zlatiboru je škola druženja, zajedničkog življenja mladih. To je potpuno novo iskustvo jer se u njemu prožimaju učenje, igra, takmičenje, zabava, rekreacija. Košarka se na Zlatiboru uči drugačije nego u školama košarke pri klubovima.

Na Zlatiboru se igra da bi se učilo, a u klubovima se uči da bi se igralo.